inflammatio

– inflamacija – zapaljenje, zaštitna reakcija tkiva pod uticajem nadražaja ili povreda. Uzroci koji izazivaju inflamaciju mogu biti: bakterijski, fizički, hemijski ili radijacioni; i. acuta – prva faza zapaljenja u kojoj preovladavaju faktori koji menjaju fizičko hemijske karakteristike zapaljenskog područja. Menja se Ph u zapaljenskom području (acidoza), dolazi do hipertonije, proteolize i povišenja osmotskog pritiska. Menja se međusobni odnos natrijuma, kalijuma i kalcijuma, a poremećena je ravnoteža hormona i sastojaka krvne plazme. Kliničku akutnu inflamaciju karakterišu pet kardinalnih znakova i simptoma: calor – toplota, rubor – crvenilo, dolor – bol, tumor – lokalizovani otok i functio laesa – poremećaj ili gubitak funkcije. Mehanizam nastanka podrazumeva oslobađanje polipeptida u tkivu zbog delovanja nokse, što uzrokuje nakupljanje leukocita uz zidove krvnih sudova (najviše u venulama i kapilarima), a to izaziva lokalnu vazodilataciju i povećava njihovu propustljivost. Rezultat toga je crvenilo, edem i lokalno povišenje temperature. Između endotelnih ćelija kapilara nastaju prostori kroz koje polimorfonukleari napuštaju krvnu struju i nakupljaju se u zapaljenskom području. Oslobađanje bakterijskih toksina u cirkulaciju izaziva aktivnost hipotalamusa zbog čega nastaje i generalizovano povećanje telesne temperature. Akutna faza traje nekoliko dana, često sa zapaljenjenjem i završava ili prelazi u subakutnu fazu; i. chronica – jedna od faza upalnog procesa, ako on potraje. Ne mora svaka akutna upala preći u hroničnu. Ako je, međutim, u prvoj fazi upale došlo do težeg oštećenja tkiva, ukoliko su se stvorili raspadni produkti, onda je lokalna reakcija inflamiranog područja i opšta reakcija organizma ozbiljnija i dugotrajnija. Već za nekoliko dana menja se histološki supstrat i upala prelazi u subakutnu fazu. Ta faza traje nekoliko dana do nekoliko nedelja, tokom koje se karakter tkiva menja i opada broj ćelijskih elemenata na račun veziva. Ta faza traje dugo, mesecima, dok ne pređe u hroničnu upalu, kad se više radi o ožiljnoj reparaciji tkiva nego o pravoj upali. U toj je fazi upalni proces završen, ostala je posledica, ali još uvek s ponekim znakom upalne aktivnosti. Hronične vrste specifičnih upala kao što su tuberkuloza, aktinomikoza, srećemo i u regiji lica i vilica; i. odontogenica – gnojno zapaljenje u predelu vilice i okolnih tkiva odontogenog porekla. Po pravilu, uzrok infekcije je inficirani kanal korena zuba, ređe inficirani periodontalni prostor, odnosno perikoronarni prostor zuba. Odontogeno zapaljenje od početka može biti akutno, subakutno ili hronično. Akutno zapaljenje je najčešće lokalizovano u predelu periapeksa i parodoncijuma, a nekad infektivni proces može prodreti na površinu kosti, pri čemu se formira apsces mekih tkiva. Kada se infekcija proširi u spongioznu kost, dolazi do razvoja osteomijelitisa; i. pyogenica – gnojno zapaljenje. U usnoj duplji, ovo je najčešća forma zapaljenja, odontogenog porekla, bilo prodorom infekcije kroz kanal korena zuba ili uz sam koren zuba; i. specifica – vrsta zapaljenja kod kojih su morfološke, makroskopske i mikroskopske karakteristike takve da se na osnovu njih može zaključiti o kojem je uzročniku reč. Karakteristična patogeneza podrazumeva tri stadijuma: prvi stadijum – uzročnik izaziva reakciju na mestu ulaska u organizam i izaziva primarni afekt i lokalnu reakciju u regionalnim limfnim čvorovima; drugi stadijum –karakteriše se diseminacijom uzročnika putem krvi; treći stadijum – oboljenje ima hronični tok uz karakteristične promene. U specifična zapaljenja spadaju: tuberkuloza, sarkoidoza, lepra, lues (sifilis), neke zoonoze, neke gljivične infekcije i neka zapaljenja uzrokovana protozoama. Od specifičnih zapaljenja u usnoj duplji najveći praktični značaj imaju lues, tuberkuloza, aktinomikoza, sarkoidoza i monilijaza. Inflamacija može biti serozna, purulentna, hemoragička, flegmonozna itd.; i. subacuta – stadijum između akutne i hronične upale.