tetraciklini

antibiotici širokog spektra; prvi ih je otkrio i opisao 1948. godine Benjamin Minge Duggar. U terapiji se primenjuju biosintetski ili polusintetski derivati. Deluju bakteriostatski, posebno na mikroorganizme u fazi deobe. Mehanizam dejstva se zasniva na inhibiciji sinteze proteina, i to vezujući aminoacil-tRNK za mRNK kompleks ribozoma i inhibirajući dejstvo 30S subjedinica ribozoma u toku translacije. Deluju na Gram pozitivne i Gram negativne bakterije, spirohete, mikoplazme, nokardije, koksijele, rikecije i hlamidije. Dobro prodiru u tkiva, telesne tečnosti i eksudate, izuzev u CNS. Trajno se deponuju u koštanom tkivu i zubima u fazi rasta, zbog čega mogu dovesti do prebojenosti stalnih zuba, pa je zato upotreba tetraciklinskih antibiotika kontraindikovana u toku trudnoće i u periodu mineralizacije tvrdih zubnih tkiva mlečnih i stalnih zuba. V. tetraciklinska prebojenost zuba. Terapijske indikacije: infekcije hlamidijama, rikecioze, bruceloze, infekcije spirohetama, gonoreja, otorinolaringološke i bronhopulmonalne infekcije; imaju široku primenu kod oboljenja oralne sluzokože, naročito u terapiji recidivirajućih afti. Vezuju jone kalcijuma, pa se zato ne preporučuje per os uzimanje sa mlekom i mlečnim proizvodima. Istovremena primena tetraciklina i antacida koji sadrže aluminijum, kalcijum ili magnezijum, ili preparata koji sadrže gvožđe, dovodi do smanjene resorpcije tetraciklina. Pošto bakteriostatski lekovi mogu da utiču na baktericidno dejstvo penicilina, trebalo bi izbegavati istovremenu primenu tetraciklina i penicilina. Za vreme terapije izbegavati izlaganje jakom suncu ili veštačkim UV zracima, zbog moguće fotosenzibilizacije