TBC

tuberkuloza – zarazna bolest izazvana mikobakterijama, najčešće Mycobacterium tuberculosis (Kochov bacil). Druge mikobakterije (M. bovis, M. africanum, M. canneti, M. Microti) takođe mogu izazvati tuberkulozu, što se najčešće ne dešava kod zdravih odraslih osoba. U narodu poznata kao sušica ili jeftika. Širi se kapljičnim putem. Transmisija uzročnika moguća je samo za osobe sa aktivnom tuberkulozom, a verovatnoća zavisi od broja infektivnih čestica, ventilacije, dužine izloženosti infektivnom agensu i virulencije soja M. tuberculosis. Povećan rizik od oboljevanja postoji kod osoba koje su u čestom, dugotrajnom ili intenzivnom kontaktu sa uzročnikom. Povećan rizik postoji u slučaju boravka u područjima u kojima vlada tuberkuloza, upotrebe nesterilnih igala (intravenski narkomani), kod siromašnih slojeva stanovništva kojima zdravstvena zaštita nije dostupna, dece koja su u kontaktu sa odraslim osobama iz rizičnih grupa, imunokompromitovanih pacijenata (HIV/AIDS) i pacijenata na imunosupresivnoj terapiji, zdravstvenih radnika koji su u kontaktu sa obolelima od tuberkuloze. Prema podacima SZO, skoro 2 milijarde ljudi tokom života biva izloženo tuberkuloznim patogenima, a godišnje oko 8 miliona oboljeva. Učestalost tuberkuloze zavisi i od uzrasta. U Africi, tuberkuloza napada adolescente i mlade ljude, dok je u razvijenim zemljama pre svega bolest starih. Oboljenje se obično javlja kao plućna tuberkuloza (75 %), ali može zahvatiti i centralni nervni sistem, krvni i limfni sistem, urogenitalni trakt, kosti, zglobove, pa čak i kožu. Oboljenje počinje kada mikobakterije dospeju do plućnih alveola. Primarno mesto infekcije u plućima naziva se Ghonov fokus. Prvi simptomi tuberkuloze podrazumevaju bol u grudima, iskašljavanje krvi i produktivni, dugotrajan kašalj koji traje duže od tri nedelje. Od opštih simpoma javljaju se subfebrilna temperatura, noćno znojenje, gubitak apetita, gubitak težine, bledilo, zamor i malaksalost. Pojava primarne infekcije u drugim tkivima (ekstrapulmonarna lokalizacija) najčešće se javlja kod imunokompromitovanih osoba i dece. Daljim širenjem putem krvotoka do udaljenih organa nastaju sekundarne tuberkulozne lezije u vrhovima pluća, perifernim limfnim čvorovima, bubrezima, mozgu, kostima. Svi delovi tela mogu biti zahvaćeni, mada bolest retko napada srce, skeletne mišiće, pankreas i štitnu žlezdu. U većini slučajeva, destrukcija i nekroza tkiva balansirani su zarastanjem i fibrozom. Oštećeno tkivo zamenjuje se ožiljnim, a kaverne su ispunjene kazeoznim nekrotičnim materijalom. U aktivnim stadijumima bolesti, neke od kaverni se spajaju sa bronhijama i kazeozni materijal se iskašljava. U pomoćnoj dijagnostici tuborkuloze tradicionalno se koriste tuberkulin kožni test, serološke i mikrobiološke analize. Novi testovi kojima se detektuje bakterijska DNK i specifična antitela omogućavaju brzu i pouzdaniju dijagnostiku. Terapija tuberkuloze podrazumeva dugotrajnu administraciju antibiotika (6–12 meseci), najčešće rifampicina i izonijazida. U lečenju latentnih formi obično se koristi jedan antibiotik, dok se u terapiji aktivnih formi koriste kombinacije antibiotika da bi se smanjio rizik od nastanka rezistentnih bakterijskih sojeva. Osobama sa latentnom tuberkulozom administriraju se antibiotici da bi se sprečio prelazak u aktivnu formu. Prevencija i kontrola tuberkuloze podrazumeva dva odvojena pristupa: identifikaciju i lečenje obolelih i vakcinaciju dece (BCG vakcina). Nažalost, još uvek ne postoji vakcina koja bi pružila efikasnu zaštitu odraslim osobama; t. milijarna – diseminovana tuberkuloza – veoma ozbiljan oblik koji nastaje prelaskom bakterija u cirkulaciju i stvaranjem mnogobrojnih fokusa infekcije po čitavom organizmu. Javlja se najčešće kod male dece i starijih osoba. Smrtnost je oko 20 % i pored intenzivnog tretmana; t. oris – tuberkuloza usta; može se pojaviti u primarnom (izuzetno retko, najčešće kod dece), sekundarnom ili milijarnom obliku. Obično se radi o sekundarnom tuberkuloznom procesu kod primarne lokalizacije na plućima. Lezije su u obliku ulceracija, fisura, lupusa, uz regionalni limfadenitis. Histološki se radi o granulomatoznom hroničnom zapaljenskom procesu u vidu tuberkuluma koji egzulcerišu. Tuberkulozni ulkus je obično smešten na jeziku ili usnama, nepravilnog je oblika s podminiranim rubovima i nekrotičnim dnom, a prati ga lokalni limfadenitis. Pri-marne tuberkulozne ulceracije se mogu javiti na jeziku, gingivi i nepcu. Veličina ulkusa može biti različita, od čiodine glave (gingiva) do neko-liko centimetara (jezik). Pojavi ulceracije pret-hodi pojava tuberkuloznih čvorića. Čvorići ulce-rišu formirajući ulkus ovalnog, elipsastog ili ne-pravilnog oblika. Ivice ulkusa su strme, podrive-ne, izreckane i lividne. Dno ulkusa je neravno, pokriveno granulacijama preko kojih se nalaze nekrotične mase. Ulceracije su bolne. Uvećanje regionalnih limfnih čvorova je karakteristično i za TB i NTB infekciju (škrofule). Može se javiti i tuberkulozni osteomijelis, kao i periapikalni tuberkulozni granulom. U milijarnom obliku patološke promene su identične, samo je broj ulkusa oralne sluzokože mnogo veći; te ulceracije su po-sledica plućne tuberkuloze i mogu se javiti na jeziku (prednja trećina jezika i njegove ivice) i na spoju tvrdog i mekog nepca. Lupus vulgaris je najčešća manifestacija sekundarne tuberkuloze na koži. Oralna sluzo-koža je retko zahvaćena lupusom vulgarisom. Klinički, na oralnoj sluzokoži se u početku ja-vljaju kolekcije malih crvenih čvorova, koji se slivaju i ulcerišu. Na taj način se formiraju veli-ke iregularne lezije prekrivene granulacionim tkivom ili ulcerozne lezije. Predilekciona mesta su usne, bukalna mukoza, gingiva i nepce