implant

implantat – biološki ili aloplastični materijal ugrađen hirurški u meko ili koštano tkivo vilica u cilju rehabilitacije – izrade fiksnog ili mobilnog protetskog rada; i. abatment – glava implantata koja se koristi kao potpora za fiksne, polufiksne i mobilne zubne nadoknade; i. disk – implantat oblika diska koji se lateralno ugrađuje. Koristi se kod malih koštanih dimenzija; i. dvodelni – telo i suprastruktura implantata čine odvojene zasebne celine; i. endoosealni – najčešće metalan i igličastog oblika, postavlja se kroz kanal korena zuba i periapikalnu kost u cilju stabilizacije zuba. Danas imaju najširu primenu u kliničkoj praksi. Ugrađuju se direktno u koštano tkivo vilice, a njihov dizajn diktira hiruršku tehniku ugradnje; i. glava – deo iznad vrata implanta na kome se izrađuje fiksni ili mobilni protetski rad; i. imedijatna ugradnja – implantat se ugrađuje u ekstrakcionu alveolu neposredno posle vađenja zuba. Na taj način se znatno skraćuje vreme od gubitka zuba do izrade definitivne protetske nadoknade na endoosealnom implantatu. Pored toga, ovo rešenje je i mnogo prihvatljivije za pacijenta kako iz estetskih, tako i iz funkcionalnih razloga. Prednosti imedijatne implantacije su u tome što se u jednom hirurškom zahvatu izvodi i vađenje zuba i ugradnja implantata u koštanu alveolu. Takođe, prilikom ugradnje, implantat prati angulaciju prethodno izvađenog zuba što olakšava samu tehniku ugradnje. Ovom hirurškom tehnikom usporava se i resorpcija kosti posle vađenja zuba; i. imedijatno opterećenje – opterećenje implantata neposredno posle njegove ugradnje, privremenom ili definitivnom zubnom nadoknadom, koje može da bude funkcionalno ili nefunkcionalno; i. intramukozni – implantati koji se ugrađuju ispod mukoze, obično su oblika dugmeta i zahtevaju dovoljno debeo sloj mukoze i submukoze na mestu implantacije. Najčešće se koriste za povećanje stabilnosti gornje totalne proteze; i. jednodelni – telo i suprastruktura implantata čine jednu celinu; i. kasna ugradnja – implantat se ugrađuje 6 meseci posle ekstrakcije zuba; i. kasno opterećenje – opterećenje implantata zubnom nadoknadom posle 3–4 meseca u donjoj, a 6 meseci u gornjoj vilici. ; i. ortodontski – svaki implant koji se koristi u ortodontskoj terapiji kao uporište za pomeranje zuba. Mogu se postaviti na alveolarni procesus, tvrdo nepce, retromolarni prostor itd. Osteointegrišući implanti čine izvanredno uporište, čak i za najzahtevnija pomeranja zuba, pošto ne pokazuju značajnu reakciju na ortodontsku silu (konačno uporište). Sa druge strane, njihovo uklanjanje posle terapije je komplikovano i može da ošteti kost, pa se najčešće koriste implanti kod kojih ne dolazi do osteointegracije. Ovo su najčešće čelični implanti, koji se nazivaju i mini šrafovi. Manje su otporni na ortodontske sile, ali se lakše i brže postavljaju i uklanjaju; peri-implantni mukozitis – inflamacija mukoze oko implantata; periimplantitis – progresivan gubitak kosti oko implantata udružen sa inflamacijom mekih tkiva; i. ramus – vrsta implanta koji se ugrađuje na prednjoj ivici donje vilice; i. rana ugradnja – implantat se ugrađuje 6–8 nedelja posle ekstrakcije zuba; i. rano opterećenje – podrazumeva definitivnu protetsku rehabilitaciju pacijenta 6–8 nedelja posle ugradnje implantata; i. subperiostalni – supstruktura, metalni ram koji se postavlja na rezidualni greben ispod periosta putem kočića ili drugih mehanizama koji prolaze kroz mukozu. Služe kao potpora protezi. Metalni ram koji se pričvršćuje za veštačke zube i protezni bazni materijal; i. transdentalni – implantati pomoću kojih se zub stabilizuje i učvršćuje u koštano tkivo gornje ili donje vilice. Osnovni cilj primene transdentalnih implantata je povećane dužine korena zuba, odnosno poboljšanje odnosa klinička kruna-koren zuba. Ti odnosi su zadovoljavajući ako je odnos kruna-koren 1:1, još bolji ukoliko je odnos 1:2 ili 1:3. Transdentalni implantati ne komuniciraju sa gingivalnim prostorom, oralnom tečnošću i mikroorganizmima usne duplje. Stoga se oni razlikuju od tzv. „otvorenih” implantata, koji komuniciraju sa ustima, pa se smatra da su oni ugrađeni pod najpovoljnijim uslovima, čime se i objašnjava veliki uspeh ovih implantata. Zdrav epitel oko korena zuba predstavlja „biološku kragnu”, pa su zbog toga kod mnogih autora kvote uspeha ovih implantata vrlo visoke. Ove činjenice ih preporučuju svakodnevnoj, rutinskoj praksi, jer pripadaju tzv. „fiziološkim implantatima”. i. zubni – umetak, najčešće metalni u zubu, kao potpora krunici, fiksnoj ili mobilnoj protezi.