atrophia

atrofija – usahlost, iščezavanje, kopnjenje, sušenje, adaptivna reakcija, smanjenje veličine ćelija, tkiva ili organa usled smanjenog radnog opterećenja, gubitka inervacije, smanjenog snabdevanja krvlju, neodgovarajuće ishrane, gubitka endokrine stimulacije. A. je reverzibilna promena. U orofacijalnom predelu, najčešće zahvata alveolarne nastavke vilica posle gubitka zuba; a. adipozna – atrofija zbog smanjenja masnog tkiva; a. alveolaris – smanjenje obima alveolarnog nastavka vilica usled bolesti, preopterećenja ili patoloških poremećaja u kosti. Nastaje kao posledica bolesti i nakon vađenja zuba. Alveolna kost može u celosti nestati, a izražena je kod dugotrajne bezubosti. a. alveolarne čašice – gubitak ili smanjenje alveolarne čašice. Može biti posledica traume, infekcije, ekstrakcije zuba ili nekog drugog patološkog procesa na alveolarnom grebenu; a. alveolarnog nastavka – može biti posledica fizioloških ili patoloških procesa koji su smanjili ili razorili alveolarni greben. Fiziološka atrofija nastaje s gubitkom zuba. Najčešći patološki procesi koji uzrokuju atrofiju alveole je parodontopatija. Samo atrofična stanja bezube vilice nazivamo atrofijom alveolarnog nastavka. Razlikujemo dva osnovna oblika atrofije i njihove kombinacije: neravnomernu i ravnomernu atrofiju alveolarnog grebena. Pri neravnomernoj, postoje izbočine, egzostoze i udubljenja na površini alveolarnog grebena, koje su bolne na palpaciju i pritisak. Pri ravnomernoj atrofiji, koštani deo grebena smanjuje se od vrha prema bazi jednolično. Sluzokoža koja prekriva alvelarni procesus sledi koštanu atrofiju, pa se vrh alveolarnog nastavka približava pokretnoj sluzokoži, što je izrazito nepovoljno za izradu proteza. Leči se različitim hirurškim metodama; a. mišićna – gubitak mišićnog tkiva, najčešće zbog dugotrajne neaktivnosti što dovodi do smanjenja veličine mišićnih vlakana. Može nastati kao posledica smetnji kontrakcije mišića, npr. zbog bolesti živaca koji taj mišić inervišu; a. oralne sluzokože – stanjena oralna sluzokoža. Može biti opšta ili lokalizovana. Uzroci opšte atrofije sluzokože su hronične bolesti koje prouzrokuje slabija ishrana tkiva, nedostaci ishrane ili starost. Od lokalnih uzroka najčešći su pritisak na pojedine delove sluzokože, lokalne poremećaje u cirkulaciji, hemijske, mikrobne i galvanske iritacije i dr. Posebno se ističu atrofije lingvalne sluzokože, atrofije tvrdog nepca i atrofije obrazne sluzokože i gingive. Atrofija sluzokože pokrivača jezika nastaje u slučaju hemifacijalne oduzetosti, kao i zbog trenja o baze totalnih dentalnih proteza, dok je atrofija sluzokože tvrdog nepca najčešće vezana za stariju životnu dob. Atrofija obrazne sluzokože vezana je za hipovitaminoze, krvne bolesti, mehaničke iritacije, hormonalne poremećaje, npr. postmenopauza i starije doba. U etiologiji gingivalne atrofije najvažniju ulogu imaju poodmakla dob i hronične lokalne iritacije gingive, kao što su mehaničke, hemijske, mikrobne i dr.; a. ossea – koštana resorpcija. Može se ispoljiti promenom gustine, volumena i oblika kosti. Uzrok koštane atrofije može biti sistemske prirode, i nastati regionalno (alveolarni nastavak); a. parodontalis – atrofičke ili degenerativne promene koje se dešavaju u pripojnom aparatu i potpornoj kosti zuba. Lezije uključuju osteoporotičke promene, afunkcionalne promene periodontalnih vlakana i sužavanje periodontalnog prostora; a. postmenopauzna – stanjena sluzokoža usta koja prati menopauzu; a. pulpe zuba retikularna – mrežasta atrofija zubne pulpe, karakteriše se prisustvom velikih vakuola sa smanjenjem broja ćelija i nestankom ili degeneracijom odontoblasta. Nastaje kao posledica cirkulatornih promena i edema i često se sreće u kombinacijama sa krečnom degeneracijom pulpe; a. senilna – normalno smanjivanje svih tkiva u starosti.