anatomia

(gr. anatomein – rasecati, secirati, raščlaniti sečenjem) – anatomija – nauka koja se bavi opisom svih sastavnih delova ljudskog organizma. Predstavlja osnovu medicine (anatomia fundamentum medicinae); u stomatološkoj praksi od izuzetnog je značaja precizno poznavanje anatomije. Svaki operativni zahvat ima neku kritičnu anatomsku tačku čiji previd donosi teške posledice za bolesnika, a veliku odgovornost za operatora; a. čoveka – nauka o obliku i građi ljudskog tela; a. dentalna – nauka o obliku i građi zuba i njihovih okolnih tkiva. Uključuje makroskopska i mikroskopska proučavanja; a. hirurška – deo anatomije koji opisuje hirurški aspekt topografskih odnosa tkiva i anatomskih struktura u određenom delu tela (na primer, usnoj šupljini, vratu itd.) i ukazuje na moguće povrede ovih struktura pri hirurškom radu ili raznovrsne mogućnosti rekonstrukcije; a. klinička – bavi se kliničkim aspektima građe pojedinih tkiva, organa ili delova tela; a. mlečnih zuba – njihova struktura i anatomski značaj uglavnom odgovaraju osobinama trajnih zuba, a specifične anatomske razlike imaju vrlo veliku praktičnu važnost, kao npr. pri preparaciji kaviteta, endodontskoj terapiji, ekstrakciji zuba, i drugim kliničkim postupcima i zahvatima. Mlečni zubi su mnogo manji i u srazmeri sa vilicama deteta, njihove krune su relativno niske i šire, bačvastog oblika a gleđni sloj je tanji i manje transparentan, pa je boja plavkastomlečna. Mlečni zubni niz ne poseduje pretkutnjake, pa mlečnih zuba ima ukupno dvadeset. Korenovi mlečnih zuba u odnosu na zubnu krunu su duži, a korenovi kutnjaka pokazuju jaku divergenciju; a. patološka – proučava strukturu tkiva na osnovu isečaka, otkriva stanje bolesti, povrede i ukazuje na razne mogućnosti rekonstrukcije; a. radiografska – proučavanje anatomskih struktura na osnovu rendgenskog filma; a. sistemska – istražuje organske sisteme, svaki posebno. Deo sistemske anatomije je mikroskopska anatomija, odnosno histologija; a. stalnih zuba – svaki stalni zub čoveka (od ukupno trideset dva) ima specifičan oblik, kao i određeno mesto, bilo u gornjoj ili donjoj vilici, a smešten je u posebno oblikovane koštane jamice nazvane zubne čašice – alveole. Prema spoljašnjem obliku i smeštaju u zubnom nizu, kao i funkciji, zube delimo na četiri osnovne skupine: sekutiće (dentes incisivi), očnjake (dentes canini), koji se nalaze u prednjem delu niza, pretkutnjake (dentes praemolares) i kutnjake (dentes molares), koji se nalaze u bočnim delovima zubnog niza. Anatomsko-morfološke strukture zuba prilagođene su načinu ljudske ishrane i građi probavnog sistema. Stoga se može reći da se u ovom slučaju radi o pravoj alimentarno-anatomskoj i biološkoj harmoniji. U odnosu na smeštaj svakog pojedinog zuba u alveolarnoj kosti, razlikujemo spoljašnji ili ektognati deo koji je izvan vilične kosti, a vidljiv je u usnoj šupljini. Unutrašnji ili endognati deo zuba smešten je unutar vilične kosti. Na svakom zubu razlikujemo anatomske delove: krunu zuba (corona dentis), zubni vrat (collum s. cervix dentis), koren zuba (radix dentis) i zubnu šupljinu ili pulpnu komoricu (cavum dentis s. cavum pulpae); a. topografska – pored sistemske, druga glavna grana anatomije; prikazuje međusobni odnos pojedinih organa i organskih sistema i od ogromnog je značaja za praktičnu medicinu, posebno za operativne struke. Njen je zadatak da prikaže pojedine delove tela kao celinu, kao na primer: glavu, usnu šupljinu, vrat, grudni koš itd. Za razliku od sistemske anatomije ona istovremeno opisuje sve sisteme i organe koji se nalaze u određenom delu tela. Pri tome je glavna pažnja usmerena ne na građu organa, nego na njihov položaj i međusobni odnos.